TEMA  utorak, 11. januar 2000. SECANJA Povodom nasilne smrti prvog jugoslovenskog gej aktiviste Mladic maslinovih krila Dejan Nebrigic (1970-1999)     Na pitanje ko je bio Dejan Nebrigic, sada, posle svega, posle njegove prisilne smrti, posle svih napisa u stampi, odgovorila bih najkrace - etican covek. U ovih deset godina, medju antiratnim aktivistima nisam upoznala tako cvrstog, jasnog, nepotkupljivog muskarca koji je tacno znao sta i koliko vredi u ratnoj alternativi, na trzistu mira. O ratu je lako bilo govoriti s njim: grozio ga se i stideo kao da je neki deo njegovog bica nasilno upleten u sve te zlocine. Nije priznavao granice ni teritorije: imao je smisla jedino za unutrasnju geografiju. Zato je toliko i tako voleo svet, i ljude bez ozbira na njihovu rasnu, nacionalnu, socijalnu i polnu razliku. Bez ikakve racunice da mu se to uzvrati: njemu je patnja bila vid iskupljenja od trivijalnosti.     Bio je zestok u proceni dosega mirotvornih akcija. Uzasavao se "direktorovanja" i "upravnikovanja", liderstva svake vrste medju ljudima koji vode antiratne organizacije. Bojao se pravednika kod kojih je dobro "propisano", koliko i potencijalnih zlocinaca medju naoko mirnim sugradjanima. Nista nije imao protiv konkretnih ljudi, ali je bio ekstaticni protivnik obmane bilo koje moralne vrste. Nekima, koristoljubivima, to je smetalo, s razlogom. Ipak, otvoreno je voleo i postovao neke zene iz "Autonomnog zenskog centra protiv seksualnog nasilja", "Zena u crnom" i "Fonda za humanitarno pravo". I u tome nije imao neke vise, "socijalne pameti", kao ni sa svim svojim ljubavima. Voleo je bez ostatka.     Bio je homoseksualac. Ali nije bio kao vecina homoseksualaca, nikad ni u cemu nije bio kao jedan od "svih". Borio se za prava seksualnih manjina, za slobodu zivljenja bez obzira na seksualni izvor, za dostojanstvo svake ljubavi ali ne po cenu pravdanja seksualnog "prakticizma", verifikovanog seksualnog "partnerstva" u ime razlicitosti od heteroseksualnih "slabasnih" ljubavi. Nije ucestvovao u skolastickom nadmudrivanju koja je "bolja" odnosno "visa" ljubav, homoseksualna ili hetreoseksualna. Jedino gde je bio izricit i dosledan - sto se ljubavi tice - bilo je protivljenje zabranama, mesanju, dirigovanju, zadiranju u intimu dvoje koji se vole, sa bilo koje socijalne strane to dolazilo. Pravo na ljubav za Dejana Nebrigica je bilo jedno od neotudjivih ljudskih prava - jednako pravu na slobodu.     I recju i delom ukazivao je da tamo gde prestaje sloboda ljubavnog izbora ovaplocuje se zlo, i smrt postaje alternativa zivotu. U toku rata govorio je cesto: "Zato sto se nikako ne volimo, zato se tako dobro i ruzno ubijamo".     Bio je homoseksualac, ali ni njima, homoseksualcima, nije lako prastao u ovo ratno doba olako stecen spokoj "dok deca okolo stradaju". Mogao je da je hteo, da se bolje ekonomski "snadje" uz njih priznate i jake. Nista od toga. Kao sledstveni pobornik prava seksualnih manjina nije se dao zavesti pod okrilje ljudi od uticaja. Nikakvo mestasce u konzulatu, ni uloga asistenta asistenta rezije, ni savetnika savetnika za dizajniranje beogradskih prostora, ni puko urednikovanje, ni sporadicna rubrika u kakvom elitnom casopisu. Bio je to njegov alternativni izbor: karijeristickom domundjavanju "ja tebi - ti meni" u cesto podrazumevanoj "podrsci" istorodne seksualne grupacije, podsmevao se gnusajuci se, suprotstavljen tom socijalnom kicu slabih ljudi zeljnih drustvene moci ispoljenom silinom ceznje za ostvarivom ljubavi.     To nije bilo "u modi", ljubav nikad nije u modi, kako se uverismo - Dejan za zivota, a sada, svi mi.     Bio je umetnik. Pisac.     "Moja nekadasnja domovina se raspala kao telo u grobu nestaje svaki trag njenog imaginarnog postojanja puno je krvi traje seljacki rat"- tako je pisao Dejan Nebrigic krajem 1994.     Bio je to pasus iz romana-eseja "Parateatropatija" objavljenog 1995. u nastavcima u Profemini, jedne potpuno iznimne knjizevne forme u ovdasnjoj literarnoj periodici. Bio je pesnik eseja, esejista proznih motivacija. Njegova leksika - bez velikog slova, tacke i zapete - iskaz je njegove knjizevne percepcije koliko i pronadjen smisao za nezavrsenu, nerezolutnu, neukaznu ideju o nemogucnosti umetnickgo govora o tajni sveta, o tajni umetnosti, o tajni ljubavi. U njegovom delu se prolaznost svakodnevice preplitala sa "tajmingom" prolaznosti pozorisne predstave a sve to sa tajnom neizrecive ljubavi za nekog aktera pozorista ili svakodnevice, cesto jedno i drugo je stvorilo neraskidiv zagrljaj. Bio je nihilista, i sklon dekadenciji. Razumevao je i osecao samo lepo.     A sto se tice Kampanje protiv homofobije, ciji je pobornik bio Dejan Nebrigic, i recju i delom, citirala bi kao odsada nezaobilazni amandman reci jedne zene, njegove majke:     "Oni su voleli jedan drugog. Moram to otovreno da kazem, i pred Bogom i pred ljudima. Mnogi ne razumeju takve stvari..." Rekla je to novinarima ova neutesna zena posle saznanja o nasilnoj smrti svoga sina. Sta posle nje, posle njene hrabrosti da govori o ljubavi svoga sina sa potencijalnim ubicom, moze bilo ko da pametno kaze. Dejan bi bio ponosan na svoju majku. Ostalo je cutanje.     Zorica Jevremovic Dejan Nebrigic - nepokorni govor gej-zudnje     Dejan Nebrigic, jedan od prvih i najistaknutijih gej-aktivista u Srbiji, preminuo je u noci 29. decembra 1999. godine, na 29. rodjendan. Pretpostavlja se da je rec o ubistvu bez predumisljaja koje je pocinio njegov ljubavnik u jednom kriticnom momentu. Sahranjen je 31. decembra na Katolickom groblju u Pancevu.     Dejan Nebrigic pojavio se prvi put u javnosti kao realizator aktivnosti novoosnivane ARKADIJE - gej i lezbijskog lobija u Beogradu, krajem 1990.godine. Vec sledece godine pridruzuje se akcijama Antiratnog centra kao jedan od osnivaca mirovnog casopisa Pacifik.     Po obrazovanju filozof i knjizevnik, po profesiji pozorisni kriticar i pisac, bio je medju prvima javno deklarisani gej-aktivista u Srbiji, svakako najangazovanija osoba u pokretu za ostvarivanje ljudskih prava homoseksualaca i lezbijki. Tokom 1992. i 1993. godine u svakom broju Pacifika, priprema gej i lezbijske strane, kao deo mirovne politke univerzalnosti ljudskih prava. Pored toga, deklarisani antifasista, antinacionalista i antimilitarista odbija vojnu obavezu, sa dijagnozom da je "homoseksualac". Sa 23 godine prikljucuje se zenskoj mirovnoj grupi ZENE U CRNOM PROTIV RATA, pocetkom 1993. godine. Sledece tri godine aktivni je clan Zena u crnom. Uredjuje i lektorise casopise Zene za mir, radi na organizaciji medjunarodnih skupova "Zenska solidarnost protiv rata" 1993. i 1994. Tokom 1995. godine radi u Zenskom centru ISIDORA u Pancevu.     Pored toga, uredio je nekoliko feministickih zbornika i publikacija, redigovao vise knjiga, zbornika i casopisa, objavio mnostvo pozorisnih kritika, eseja i kracih proznih tekstova, najveci broj u prevodu na madjarski. U novosadskom casopisu Symposion izasao je u nastavcima, tokom 1997, njegov, prvi srpski gej roman PARIS-NEW YORK, zatim (para)filozofski tekst LAVIRINTSKI RECNIK (1998.), a tokom 1998. i 1999. godine objavljuje JUTARNJI DNEVNIK, poslednji prozni rad. Od osnivanja, 1997, bio je stalni saradnik casopisa KulturTreger, a povremeno je objavljivao radove u feministickom casopisu ProFemina, te subotickom knjizevnom casopisu Uzenet.     Tokom 1998. godine je koosnivac i izvrsni direktor Kampanje protiv homofobije - projekta koji se bavi unapredjenjem polozaja gej i lezbijske populacije u Srbiji. U okviru tog projekta uredio je cetiri izvestaja koji sadrze pravnu i sociolosku analizu homofobije u Srbiji, medijsko pracenje svih oblika netolerancije prema lezbijskoj i gej populaciji, kao i Analiticku bibliografiju tekstova o homoseksualnosti za 1998. godinu. Tokom svog aktivistickog angazmana, zajedno sa aktivistima i aktivistkinjama Akradije, Labrisa i Kampanje protiv homofobije, organizovao je vise javnih tribina povodom Gej i lezbijskog dana ponosa, zatim nekoliko prezentacija Kampanje, i tribinu povodom 50 godina donosenja Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima UN. Prvi je u istoriji pravnog zivota u Srbiji pokrenuo je sudski spor zbog homofobije, u saradnji sa Fondom za humanitarno pravo.     Napisao je mnostvo apela za javnost koji su ukazivali na katastrofalnu stvarnost gej i lezbijskog zivota u Srbiji. Jedan je od najcesce inetrvjuisanih gej-aktivista, za koga nije postojala cinjenica, ni kritika, koju nije mogao da kaze javno.     Za Dejana Nebrigica pravo na gej i lezbijsku egzistenciju je bilo pitanje zivota, zivota koji se opirao samonegaciji, zivota koji je izabrao osecanje ponosa zbog onoga sto jeste, umesto nametanog ponizenja, mrznje i nerazumevanja. Nije odbio nijedan intervju, nijednu priliku da govori protiv homofobije, nacionalizma i fasizma, nije odbio nijedan telefonski poziv izolovanih gej-muskaraca koji su trazili podrsku za izlazak iz senke anonimnosti. Dejan Nebrigic nije cutao, na svakom mestu bio je otvoreno gej, sa svojim ljubavnim strastima, ocajanjima i zudnjama. "Tragove njihovih konja zavejace sneg", cesto je citirao Sekspira, strahujuci od neminovne prolaznosti. Ali Dejan Nebrigic je pocetak jos nenapisane istorije gej-aktivizma, u kojoj njegovo mesto - zbog svega sto je uradio za nas - ne moze biti izbrisano.     Dusan Maljkovic & Lepa Mladjenovic     Kampanja protiv homofobije & Labris , Beograd  TEMA  utorak, 11. januar 2000.