DIJALOG  utorak, 14. mart 2000.  LICNI STAV Lepa Mladjenovic  Zudnja za zenskim aktivizmom (2) Kad bi brda pamtila     Sedim ja i dalje u tom autobusu od Kikinde i vidim, setim se, kako Slavica Stojanovic prosle godine za vreme 77 dana NATO bombardovanja izlazi iz autobusa Budimpesta Beograd da bi skoknula do par zena da se sa njima dogovori. To je taj aktivizam mislim ja, ona je izasla nas nekoj raskrsnici u Subotici, vidim je kako ne zna na koju ce stranu, kako je vesela jer je stigla u nepoznat grad, nosi zenama keks koji smo kupile na autobuskoj stanici u Budimpesti, par feministickih svezaka, i ide da se sa zenama dogovara. Vidim Sonju Drljevic kako vec godinama putuje lokalnim autobusima do Uzica, Kraljeva, Zrenjanina i mnogih malih mesta i razgovara sa zenama kako je vazno da se organizuju. Vidim Stasu Zajovic kako ustaje u pet ujutro 9.     decembra 1999 da ide na sudjene Flori Brovini u Nis, da joj odnese bademe, suve kajsije i da je gleda iz daljine jer je Flora Brovina pod strazom policajaca pa ne mogu da se zagrle. Vidim jednu Italijanku, ne secam se imena, leta 1998, srele smo je Luisa Morgantini i ja. Na suncanoj terasi u Rimu, zena, oko 65 godina stara, vadi iz svoje tasne pamflete o zenskoj radnoj grupi koja je na donosenju statuta Medjunarodnog Krivicnog Suda lobirala da pojmovi zlocin protiv covecnosti i ratni zlocin ukljuce i silovanje u ratu. Gledam je i mislim se, tog leta, da li cu i ja hodati sa pamfletima u svojoj 65-toj godini zivota? I pitam je i pitam je svasta i hodam pored nje i sasvim sam uzbudjena. Ona kaze "Ja sam komunistkinja aktivistkinja od svoje 21 godine".     Vidim Nelu Pamukovic koja uvek ima po neki pamflet sa sobom, ne samo svoje grupe Centra za zene zrtve rata nego i Kontre, nego i jos par drugih. I kako Nela objasnjava, govori, razgovara sa zenama. Vidim sebe pre neki dan na kiosku za vegetarijanske pizze na Slaviji, u Beogradu, i posto vec dobro poznajem tri zene koje tu rade, ja im dajem nase male pamflete "zene za zivot bez nasilja". Vidim lica tri zene sa borama od danonocnog rada, i kako im se bore razmestaju u osmeh. Kazem im, "Mi podrzavamo zene i ako zatreba vama ili vasim prijateljicama, neka se jave". " Pa sto nam to niste odmah rekli", smeskaju se onako za sebe, dobile su carobni listic. One se smeskaju tako jer su postale vazne, jer je taj pamflet za njih, jer ih retko kad neko stavi u centar teksta. Ja ih gledam i osecam kako mi cirkulisu fluidi i eto, mislim se sada, mozda je to zudnja za aktivizmom.     Vecina aktivistkinja imaju svoje aktivisticko gnezdo, one dolaze iz grupa u kojima cirkulisu emocije, politicke rasprave, poslovi. Tako i ja. I ja sam deo aktivisticke guzve Autonomnog zenskog centra, u kome se beskrajno telefonira i neprekidno organizuje. Volim da sam tu. Ponekad je izlazenje i ulazenje, neke su bile u Deponiji i Cukarickoj padini - kartonskim Romskim naseljima - da se razdeli ugalj i sporeti, druge su bile u centru za socijalni rad da se raspitaju za jednu devojku, ili su bile da ohrabre zenu da ode na abortus, na sudjenje, kod lekara, podrzavaju zene iz svoje ulice i zato su vesele, druge su bile na demonstracijama, ili salju e-maijlove, pisu projekte, ljute se, ponekad smo po cetiri zene na tri kompjutera, muzika sa interneta, radujemo se novoj boji pamfleta, izumljujemo web sitove, kuvamo petu kafu ...     I jos nesto:     Oktobar 1999, Budimpesta: Dolazim na skup o nasilju nad zenama u ratu, prilazim malom kafeu u zgradi i vidi me Duska Andric Ruzicic, ona skace, ciknula je i potrcala, onda me uzima onako velika i skroz nasmejana, i grli me, dize me i vrti kao na vrteski. Nikada nisam znala da li sam na skupove za vreme rata u stvari dolazila da bih se zagrlila sa feministkinjama. Duska me spusta polako i kaze "Dje si bona" - meni ispadaju naocare, suze, radost. Diram joj kosu jer se osisala, gledam je i znam koliko je zena koje su prezivele seksualno nasilje, ratno nasilje, izbeglistvo, smrt roditelja proslo kroz njene hodnike u Centru za terapiju zena u Zenici, i znam da su imale srpska, muslimanska, hrvatska, albanska, romska imena, i znam da bi im Duska i Belma I Edita i Mirha i Zilha... i mnoge druge, u njenom u mom centru, prisle na isti nacin i da su imale bilo koje ime na ovom svetu.     To je za mene zudnja za aktivizmom.     Kada Igballe Rogova, 3 juna 1999 u satoru izbeglickog kampa Cegrani, u Makedoniji, koji je tada imao oko 40.000 ljudi sa Kosova, organizuje devojke. Vrucina, okolo kampa gole planine, ispod satora kamenjar. Sunce je u junu 1999, devojke u satoru sve jedna do druge, sve je puno, vise ih je od sto. Blizu su, smeskaju se, nekome su bitne. Dosle su bojazljivo, polako, imaju bolne godine iza sebe, plase se, ipak su dosle... i posle pola sata razgovora, ja sedim tu, Nazlie Bala sedi tu, a ceo sator bruji jer devojke na albanskom vicu u sav glas "Devojke su snazne", "VAJAT JA TFORTA" devojke se smeju, devojke su otkacile, vise im glave nisu pognute dole, Igbala vikne, ajde jos jednom, one hoce, ajde jos jednom i sator se prolama od snage. Kad bi brda pamtila, to je buka slobodnog disanja koja bi se u njih urezala.     Balkan u svojoj istoriji nije cuo ovaj krik koji se veseli od stotine devojaka iz kosovskih spaljenih sela koje uce da govore jer im ni rod ni nacija ni drzava nisu dali prostor za jezik sve dok nisu dosle feministkinje.     Ovaj tekst objavljen je u feministickom casopisu Treca, koji izdaje Centar za zenske studije u Zagrebu, Hrvatska  DIJALOG  utorak, 14. mart 2000.