VIKEND12

VIKEND subota-nedelja, 23-24. februar 2002.

GLOBUS

Zenski medjunarodni tribunal posle sezdeset godina izrekao presudu krivcima zbog zlocina seksualnog ropstva zena tokom ratova na Pacifiku
Horor u stacionarima za utehu

Car Hirohito krivicno odgovoran

Tribunal je zavrsen preliminarnim nalazima koje je procitala predsednica Tribunala Gabrijela Kirk Mekdonald, "Zasnovano na dokazima koji su dostavljeni ovom Tribunalu, sudije nalaze da je Car Hirohito krivicno odgovoran za zlocine protiv humanosti". Dalje se kaze da je on bio vodja Vojske i Mornarice i da nije nista uradio, odnosno da je svesno dozvolio upotrebu silovanja kao seksualnog ropstva kroz kontinuirani sistem "stacionara za utehu". Nakon njega osudjeno je jos devet vojnih staresina i sama vlada Japana.

Zahtevi japanskoj vladi

Zenska solidarnost i kooperacija izmedju profesionalki i aktivistkinja preko 20 zemalja doprinela je istorijskom dogadjaju: preporukama japanskoj vladi i samoj presudi. Preporuke Tribunala su sasvim precizne: pre svega trazi se od japanske vlade da preuzme odgovornost za seksualno ropstvo tokom rata na Pacifiku, da preuzme pravnu odgovornost i trazi od zrtava oprostaj za zlocine. Zatim, trazi se reparacija koja podrazumeva kompenzaciju i rehabilitaciju zrtvi, formiranje ekspertskih grupa koja ce ispitati istorijske dokumente i zatim izmeniti istorijske knjige, udzbenike, i dosledno tome ustanoviti muzeje, memorijale, spomenike. Tako ce se dati poptuna javnost istini i pamcenju cinjenica. I na kraju, trazi se edukacija na svim novoima vladinih i vojnih institucija o polozaju zena za vreme ratova. Od Ujedinjenih nacija se trazi da obaveze vladu Japana na prethodne zahteve.

Lepa Mladjenovic

    U decembru 2000. u Kongresnoj sali u Tokiju dogodio se jedinstven istorijski dogadjaj: pred auditorijumom od hiljadu ljudi i oko dve stotine predstavnika medija iz 30 zemalja odrzan je ZENSKI MEDJUNARODNI TRUBUNAL. Nakon deset godina rada na prikupljanju dokaza i svedocanstava iz devet zemalja Azije, izvedeno je, konacno, civilno sudjenje japanskoj drzavi za krivicno delo zlocina protiv humanosti - za zlocin seksualnog ropstva zena. Narodni Tribunal je sudio bivsem japanskom caru Hirohitu i vojnim staresinma za zlocine seksualnog zlostavljanja za oko 200,000 zena zatocenih u ropskim uslovima takozvanih stacionara za utehu u kojima su bile danonocno silovane za vreme rata naPacifiku od 1931. do 1945. U prepunoj sali cetiri dana se mogla cuti istorija koja nikada ne dolazi do udzbenika, zlocini koji ne dolaze do sudova, emocije koje ne dolaze do knjiga.
    Verovatno su neke od nas u toj sali slusajuci svedokinje nasle momenat da udju u bol svoje tajne, u bol neizgovorenih reci nasih mama, i baka... jedna starija zena u korejskoj haljini je rekla: "Silovana sam po dvadeset puta dnevno... i tako godinu i po dana"
    U decembru sledece godine, 2001. zavrsena je Presuda, i kompletirana je dokumentacija o zlocinima. Trenutno se radi na objavljivanju knjige dokumenata. Ono sto je fascinantno u celom dogadjaju je odlucnost i organizovanost zenske javnosti Koreje, Filipina i Japana da se udruze i organizuju narodni zenski tribunal. Sudjenje je obavljeno po kompletnoj medjunarodnoj sudskoj proceduri i na osnovu medjunarodnih zakona koji su postojali za vreme Ratnog suda u Tokiju od 1946. kada nijedan od 25 osudjenih ratnih zlocinaca (od kojih je sedam zavrsilo kaznom vesanja a 16 dozivotnom robijom) nije kaznjen zbog zlocina organizovanja sistematskog silovanja. Hiljadu devetsto cetrdeset i sest godina (najverovatnije) nijedna zena nije izgovorila nista javno o seksualnom nasilju u ratu, a ni pre toga.
    Sudije ovog zenskog tribunala bile su eminentne strucnjakinje sa cetiri kontinenta. Predsedavajuca sudijama bila je Gabrijela Kirk Mekdonald, bivsa predsednica Haskog tribunala za bivsu Jugoslaviju.
    Ovaj Tokijski tribunal - drugi deo je proizvod trogodisnjeg rada zenskih organizacija iz Japana, Koreje i Filipina pre svega, a zatim feministkinja iz jos petnaestak drzava. "Imala sam sedamnaest godina. Prvog dana silovalo me je deset muskaraca. Jedan pa drugi i tako redom. Tretirali su nas kao zivotinje. Krv je curila, sve me je bolelo. Nisam mogla da hodam, a to je bio samo prvi dan." Izjava je Ms Suhane iz Indonezije, stare 78 godina, jedne od 74 prisutnih svedokinja na Tribunalu. Hrabrost zena da svedoce o seksualnim mucenjima od kljucnog je znacaja za istoriju svih nas - jer govori da dosadasnji naucni korpus profesija, od psihologije i medicine do prava i knjizevnosti, nije dovoljan; da je civilizacija izgradjena sa odsustvom zenskog iskustva.
    Dakle seksualno nasilje i seksualno nasilje u ratovima - koji su svakodnevno prisutni u zivotima zena zrtava i muskaraca pocinitelja, do skoro je bilo ispusteno iz objekta izucavanja drustvenih nauka.

ZLOCIN SILOVANJE U RATU

    O silovanju u ratu su do 1990. pisale samo feministicke teoreticarke. Ni ratni sud u Nirnbergu protiv vlade Namacke za zlocine pocinjene u Drugom svetskom ratu, ni ratni sud u Tokiju nije sudio za zlocin silovanja u ratu i pored dokaznog materjala koji su tuzitelji imali. Sve do rata u Bosni i Hercegovini, kada su mediji leta 1992. objavili da su srpski vojnici silovali vise hiljada zena hrvatske i bosnjacke nacionalnosti - silovanje u ratu nije bilo javna cinjenica, vec javno cutanje. Nakon ovih medijskih dogadjaja status seksualnog zlostavljanja u ratu je poceo da se menja. Feministicke pravnice i advokatkinje su iskoristile prisutnost teme silovanju u ratu u javnostii pritisle medjunarodne ekspertske grupe na svest o takozvanom polnom zlocinu. Tako, statut Medjunarodnog suda za ratne zlocine u Jugoslaviji, od 1993, definise ratno silovanje kao ratni zlocin i zlocin protiv humanosti.
    Nakon toga, statut Medjunarodnog krivicnog suda (skraceno na engleskom ICC), usvojen 1998. u Rimu, definise cetiri zlocina protiv zena za ratni zlocin: silovanje u ratu, seksualno ropstvo, prisilnu trudnocu i prisilnu prostituciju.
    Poslednjih godina mnoge cinjenice su postale javne: u genocidu u Ruandi od aprila do jula 1994, kada je 75 odsto Tutsi stanovnistva ubijeno, pretpostavlja se da je vise od 40 odsto prezivelih zena silovano. Medjunarodni Krivicni sud za Ruandu je 1998. osudio bivseg majora Zan Pol Akajesu na dozivotnu robiju (tri dozivotne kazne) za genocid i zlocine protiv humanosti za zlocine silovanja i podsticanja siroko rasprostranjenog seksulanog nasilja. Medjunarodni tribunalu za ratne zlocine na teritoriji bivse Jugoslavije (skraceno na engleskom ITCY) u preko 100 podignutih optuznica ima vise od 20 u kojima su okrivljeni optuzeni, izmedju ostalog, i za silovanje u ratu. U februaru 2001. na Tribunalu je doneta presuda za Slucaj Foca.
    Tri muskarca srpske vojske BiH osudjena su na kazne zatvora od 28, 20 i 12 godina za zlocine protiv humanosti zbog seksualnog zlostavljanja devojaka nesrpske nacionalnosti. Focanska optuznica je prva i jedina optuznica pred ITCY sudom koja se bavi iskljucivo organizovanim silovanjem i seksualnim ropstvom. Ova optuznica tretira silovanje kao zlocin protiv humanosti i kao deo sistematskog napada na civilnu populaciju. Sve tri optuznice protiv Milosevica za ratne zlocine u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Kosovu, izmedju ostalog, terete ga i za silovanje u ratu.

RAT NA PACIFIKU

    Istorijski podaci govore da je rat Japana na Pacifiku trajao petnaest godina od kada je Japan 1931. okupirao Juznu i Severnu Koreju, zatim Kinu, Tajvan, Filipine... i druge zemlje. Retki ekspertski podaci govore da je prve stacionare za utehu - bordele za silovanje japanska vojska organizovala u Kini 1933. Sistem stacionara je prosiren tek nakon "Silovanja u Nankingu" 1937. kada je japanska vojska je 16. decembra 1937. upala u kineski grad Nanking, spaljivala, tukla, silovala zene, sekla, ubijala.... Muskarci vojnici su za sest nedelja Masakra Nankinga silovali oko 20.000 zena i ubili oko 300.000Kineskinja i Kineza. Jedno od svedocenja na Tribunalu iznela je Jang Mingzen koja je 1937. imala sest godina. Ona je rekla da su treci dan okupacije Nankinga japanski vojnici upali u njihov stan: "Par vojnika je udarilo moga oca. Onda su moju majku zloupotrebili.
    Ja sam bila mala, onda su poceli da me skidaju, uplasila sam se, moj otac je krenuo da me spasi, njega su vojnici udarili tri puta i on je umro na licu mesta. Sutradan su vojnici opet dosli sa nozevima. Silovali su mene i moju majku, a posto sam se ja bunila rezali su me nozem po licu, jos uvek imam oziljak iznad oka i na celu."
    Zene su dovodjene iz okupiranih zemalja, dobile bi japanska imena i nadimke zene za utehu. Mnoge su tek u tim trenucima shvatale da nisu u "restoranu" ili "radnji" gde im je obecano da ce raditi za puno novca. Nakon toga smestali su ih u kolibe "stacionare" u kojima nije bilo nikakvog prostora za privatnost. U nekim slucajevima zene su bile odvojene jedna od druge panoima, obicno je bilo vise njih u jednoj sobi.
    Silovane su po 20 puta dnevo, a vikendom i mnogo vise.
    Nakon rata svi dokumenti o postojanju stacionara su unisteni. Ipak, istoricari koji su svedocili kao eksperti-svedoci na Tribunalu, pokazali su materijale koji pokazuju sistematsku organizaciju stacionara za utehu kroz vise od petnaest okupiranih zemalja.
    Zene su drzane u uslovima potpunog ropstva: nisu mogle da odbiju muskarce, nisu smele da pobegnu, niti da se ubiju. U jednom svedocnju se vidi da je sistematsko kaznjavanje bilo nemilosrdno, zene koje su ipak uspele da pobegnu ukoliko su bile uhvacene bile bi privedene u centralno dvoriste i ispred svih bi im glava bila odsecena macem. Vojne staresine su odrzavali nivo straha kroz sve oblike nasilja i zastrasivanja. Vojnici su ih tukli, ranjavali, ponizavali, vredjali, sekli, mucili, ismejavali, ubacivali predmete u njihove polne organe... Sve zene su prosle neke od tortura, a one koje su pokusavale da pobegnu jos vise. Po svedocenjima se vidi da su njihterali da idu gole po snegu, ili su ih tukli usijanim celikom po grudima, jeziku i telu, ili bi bile silovane gole vezane za drvo... Neke su ostajale trudne, neke su morale da se podvrgnu raznim lekarskim intervencijama.
    One koje su prezivele, a mnoge nisu, imaju oziljke mucenja, nasilja, bolesti, losih operacija. Sve imaju oziljke od strahova koji ih retko napustaju.

ZASTO TEK SADA?

    Mnogi se pitaju kako je moguce da je trebalo sezdeset godina da bi zene javno govorile da su bile seksualno zlostavljanje. Odgovor je u tome da patrijarhalni sistem trazi krivicu u zrtvi a kad je rec o silovanju, u zenama. Tek pojavom zenskog pokreta legalizovano je poverenje u zene. Tako su zenske grupe u Juznoj Koreji i Filipinima, gde je zenski pokret bio najrazvijeniji, prve pocele sa organizovanjem zena koje su prezivele stacionare za utehu. Samo je zenskim organizacijama to mogao biti politicki rad: da pronadju zene zrtve japanskih stacionara, da organizuju javniprostor za reci i iskustva zena i postave zlocine protiv zena za drzavno pitanje. Jajori Matsui, organizatorka Tribunala iz Japana je na otvaranju rekla: "U stvari, japanska vlada nikada nije optuzila nijednog jedinog ratnog zlocinca. Na suprot tome, ona slavi bivse vojnike kao heroje.
    Nadam se da ce ovaj Zenski medjunarodni tribunal protiv ratnih zlocina koji se odrzava u Tokiju - zemlji agresora, biti novi korak za sledeci vek u nasem radu na ukidanju zlocina protiv zena." Dakle, za aktivistkinje sa podrucja balkanskog rata je vazno da ovaj narodni tribunal nije odrzan na nekom politicki neutralnom mestu, nego upravo u gradu odakle su vojne naredbe za zlocine protiv humanosti stizale.
    Autorka je aktivistkinja Autonomnog zenskog centra u Beogradu

Vesna Kesic, jedna od pet zagrebackih vestica u vreme tudjmanizma
Rehabilitacija pet jakih zena

Trebalo je reci istinu: Vesna Kesic

Dimitrije Blagojevic

Vesna Kesic, novinarka i aktivistica mirovnog i zenskog pokreta, poznata feministickoj i zenskoj javnosti sirom sveta, osnivacica Centra za zene zrtve rata i grupe BaBe (Budi aktivna, budi emancipirana), jedna od pet zagrebackih vestica. Intervju je snimljen u vozu Zagreb-Beograd. Autorka intervjua je sacekala Vesnu Kesic u Rumi i intervjuisala je na putu do Beograda. U Beogradu u naredna dva dana Vesna Kesic je odrzala predavanje na Zenskim studijama i govorila u Autonomnom zenskom centru protiv seksualnog nasilja. Vesna Kesic je jedna od zena koje su u protekloj deceniji istrajavale na dijalogu i stalnoj komunikaciji, razmeni i medjusobnoj podrsci aktiviskinja zenskog pokreta na prostorima Balkana.

Pre nekoliko godina si mi rekla: "Pitaj me zasto necu doci u Beograd?"
- Ma, nisam ti to rekla pre nekoliko godina. Bilo je to 1995. godine u Istri na konflikt rezolusnu nas feminiskinja iz Beograda i Zagreba?
I sad me pitas zasto sam promenila misljenje? Nije to bio neki moj cvrst stav. Takvu recenicu mogla sam da izgovorim u situaciji medjusobnog poverenja, izmene stavova, osecanja, sto je i bila svrha tog skupa. Ako se secas, bila je to situacija: Pitaj me, da te pitam. Najveca vrednost takvih skupova bila je upravo u tome da smo izmenjivale stavove koji nam tog trenutka padnu napamet, bez straha da cemo biti krivo shvacene. Dakle, nisam tu recenicu rekla kao konacnu istinu i vjecni stav i nije mi bila namjera da ta recenica postane moj zivotni moto. Ali, bila je to vrsta osobnog politickog izraza. Slicno tome u Hrvatskoj sam rekla: Ja ne idem u kazaliste, dok traje rat.

Ti si nekada cesto bila u Beogradu. Rekla bih da si neka dobra mesta u ovom gradu poznavala isto kao i ja?
- Pa naravno, ali nije stvar bila u tome. Saradnja i komunikacija sa nekim dojucerasnjim prijateljima intelektualcima pocetkom devedesetih je postala gotovo nemoguca. Jos rano 1990. radila sam jedan broj Starta u kome sam pokusavala napraviti kolaz misljenja intelektualaca - novinara, kulturnih radnika na liniji Beograd-Zagreb-Sarajevo-Ljubljana o Milosevicevoj knjizi "Godine raspleta". Htela sam da imamo jednu analizu diskursa te knjige, pozvala sam tzv. progresivne intelektualce da vidimo o cemu je rijec. Iz Beograda nisam mogla dobiti tako rekuc nist�. Niko iz Beograda nije htio pisat o toj knjizi. Pisao je na kraju Teodor Andjelic iz Nina, Rastko Mocnik iz Ljubljane i Srdjan Dvornik iz Zagreba, ali niko iz Instituta drustvenih nauka, nitko od sociologa, ili naucnika nije htio javno komentirati tu knjigu.
Cinjenica je da je to bilo vrijeme u kome je bilo vrlo tesko razmjenjivati dojmove, iskustva i misljenja.

Pa naravno, vokabulari su nam poprimali razlicita znacenja. Reci na koje je jedna sredina bila naviknuta u drugoj su provocirale odijum. Bilo je to mucno savladavati.
- Naravno, mi smo dobre svjedokinje toga. U vreme uzbuna u Zagrebu, ne mislim na one takozvane politicke uzbune koje su uslijedile, vec na one prave, dok je stvarno gruvalo na pocetku i dok su jos radili telefoni, zove te neko iz Beograda, kazes da ides u skloniste, a sa druge strane zice glas te razuvjerava i veli: "Sve ti je to hrvatska propaganda". A ti cujes kako gruva.
Sve vreme moj ozbiljni politicki stav je bio traganje za medjusobnim razumijevanjem, za putevima pomirenja, istine. Stvari su se u odnosu na Beograd za mene bitno promijenile kad je Milosevic tu izgubio izbore. Do tada sam smatrala da stvarno svako mora u svojoj sredini da se nosi sa protagonistima politike mrznje, sa nacionalizmima i diktatorima.

Sta su tebi osobno znacila nasa feministicka i pacifisticka druzenja ekserica?
- Mi zene iz bivse Jugoslavije smo 1993. godine zajedno organizirale prvi mirovni susret u Zenevi, pa dijalog u Istri, pa su zene iz Hrvatske odlazile na susrete Zena u crnom u Novom Sadu... Dakle kontakti nas iz Zagreba i zena iz Beograda odvijali su se intenzivno i mimo te moje, recimo figurativne recenice. Zajedno smo pisale tekstove, definisale feministicku politiku i sukobljavale se, sto i ti sama jako dobro znas. U Zenevi nakon nasih sukobljavanja, zene iz Bosne su se na koncu osjetile povredjene i rekle nam: "Necemo da se prepucavanja Beograd-Zagreb lome preko nasih ledja." I napustile su sastanak. I zapravo, imale su pravo. Onda smo zakljucile da treba najprije da idemo u �bilateralne� razgovore, pa je tako doslo do skupa u Istri.

Rekla bih da kad god su nas organizatorke skupa strankinje stavljale u poziciju da od nas ocekuju stavove, rezoluciju i slicno, to je izazivalo dodatne tenzije i sukobe medju nama.

Modeli pomirenja

  Dosla sam da vidim sta u Beogradu postoji kao inicijativa na planu pomirenja mimo ove predsjednikove koja mi se, moram da priznam, ne cini nimalo primjerenom. Problem je sto bi traganje za istinom, koje treba da dovede do pomirenja, trebalo biti vodjeno tako da satisfakciju dobiju ljudi za svoje pretrpljene strahove i patnje. A sve mi se cini da ce se voditelji procesa mnogo vise truditi da uspostave primat svoje nacionalne istine i da ce taj proces dovesti do novih konflikata.
  Iskustva koja postoje u svetu sa procesima pomirenja potjecu iz situacija koje su se zbivale unutar jednoga drustva. Mi smo sada pet do sest, ako ne i vise drustava. Takvog primjera nema, od Juzne Afrike do Cilea. Tu su dva modela pravde u pitanju. Jedan je ovaj, klasican oblik zakonske pravde i kazne, koji bi trebalo da obavi Tribunal u Hagu.
  Ali, da bi se i ljudi medjusobno pomirili, pomirili sa prosloscu i bili u stanju krenuti u buducnost, potreban je i ovaj drugi proces dolazenja do zajednickog shvacanja problema, zalecivanja, do toga da zlocinci shvate da su pocinili zlocine. To je bitno drugaciji proces od ovog koji proizlazi iz medjunarodnog prava, krivicne odgovornosti.

Strah od istine

  Moja osobna agresivnost se smanjila tokom ovih godina. Ako nema minimum konsenzusa da svi imamo pravo rec i progovorit svoju istinu i ako izgovaranje necije osobne istine izaziva tako duboke traume i odijume, zapravo teske posljedice, uplasila sam se sta znaci to ako ja i govorim istinu ako do te istine u ovom trenutku nije ni moguce doc. Danas sam opet pred istim pitanjem. Kako da danas otpocnemproces traganja za istinom, za pomirenjem.

- Nisam sklona da sa nas tako lako skinem svu odgovornost. Nekad su intervencije sa strane bile dobro dosle, a nekad su napravile jos vise zbrke. Trebalo se navikavati da se ti razgovori vode sa sto vise otvorenosti i povjerenja i sto manje opterecenja. A pored toga, svi mi imamo i selektivno pamcenje. Eto, ti si u knjizi "Mozes ti to, Vesna, mozes", biografiji Vesne Pesic stavila da se Vesna Pesic sjeca da sam ja rekla na skupu u Zenevi: "Sve ste vi milosevicevke", a ja se toga uopce ne sjecam. A ako sam cak i rekla, to je receno posve neobavezno. A ja se, na primjer sjecam, da je ona, iako vec politicki profilirana osoba na politickoj sceni u Srbiji, odbijala bilo kakvu mogucnost da razmislja o odgovornosti srpskog rezima za rat u Bosni i Hrvatskoj. To je ono cega se ja sjecam sa tog skupa. Svaka ima vlastito selektivno pamcenje.
Ti nasi dijalozi i razgovori su bili vazni i kad su bili bolni, jer se zapravo razdori i drame nisu produbljivali, nego smo imale sanse da se medjusobno razumemo. Trebalo je dekonstruirati citav jedan uzasno kontaminiran sistem misljenja.

Ti si u Zagrebu u to vreme dosta trpela. Bila si poznata kao jedna od pet vestica. Kako se ta prica sa vesticama razvijala.
- Ne bih rekla bas da sam trpjela. Tu pricu o pet vjestica bi, takodjer, trebalo dekonstruirati. Nijednoj od nas nije glava pala, a u to vrijeme ljudi su gubili glave. Neke su izgubile posao, navlacili su nas po novinama. Sve vreme sam imala svijest da se ljudima u nasem okruzju dogadjaju prave tragedije, da gube zivote i svoje bliske, tako mi je skoro bilo normalno da stradam zbog svojih politickih uvjerenja. Tu pricu o vjesticama do danas niko nije politicki kontekstualizirao, niko nije razjasnio koji su politicki stavovi isprovocirali lov na vjestice. Niko se nije bavio politickim imputom - sta znaci kad neke zene odluce javno progovoriti iz pozicije roda. Danas su vjestice dozivjele maltene rehabilitaciju u svetice.
Svi smatraju da je bilo strasno sto su zene napadane, vredjane, sto je njihova privatnost izvrgavana ruglu, sto su vrijedjane na spolnoj osnovi, samo zato sto su zene, itd. Niko jos nije napravio politicku analizu u kojoj bi bilo izvedeno da je osnovna provokacija bila u tome sto je pet nezavisnih jakih zena govorilo to sto misli. To je zapravo bila glavna provokacija da postanu vjestice. I danas mislim da je to bilo vrijeme u kome je bilo nuzno govoriti i snositi posljedice vlastitih rijeci. To je bio moralni ulog za buducnost.

Meni se odavde iz Beograda cini da je u Hrvatskoj proces suocavanja sa bliskom prosloscu i stvaranja premisa za pomirenje korak ispred nas, da je zapravo zapocet. Sta ti kazes?
    - Cini mi se da je i dalje u Hrvatskoj sve sto se dogadja refleks te strasne konfrontacije i militarizacije i ideja i stavova i rijeci i govora koji je vladao tokom rata. Jer i danas ljudi jos nisu u stanju razumjeti druge, razmjenjivati ideje i traziti rjesenja umjesto da se sukobljavaju, konfrontiraju, ljute. Konfrontacija je ostala dominantan oblik razmjene. Bez obzira na to koja opcija polemizira sa kojom diskurs je isti, konfrontirajuci.
    Nevladin sektor pokusava raditi na ljudskim pravima, na prosvjecivanju, na mijenjanju diskursa iskljucivosti koji vlada u javnosti. Jednim dijelom je i uspio. Jedna od nasih poslednjih inicijativa ovih dana je da insistiramo da svi parlamentarni odbori pozivaju i nase clanove i clanice, posebno u onim sferama gdje se mi smatramo ekspertima, kao sto je status zena, status izbjeglica, manjina, njihove potrebe. Kad je rijec o nekim oblastima koje su bile strogo rezervirane za drzavu i njene eksperte kao sto je sigurnost, mi zelimo rekonceptualizaciju tih oblasti, drugacije novo utvrdjivanje sadrzaja koje cemo podrazumijevati pod �nacionalnom sigurnoscu�. Vazno je da se u obzir uzme sta je sigurnost za mene kao obicnu zena, da ta vazna funkcija drzave ne bude definirana samo iz opcije drzave same.
    Neki ljudi sa civilne scene su vec ukljuceni u rad parlamentarnih odbora kao Vesna Terselic i Zarko Puhovski. Civilna scena se prilicno otvorila, ali mene i dalje plasi radikalizam u konfrontaciji.

Koliko si u toku sa onim sto se desava na nekada zajednickom kulturnom prostoru?
- Manje-vise sam u toku. Informacije kruze preko mirovne scene, zenske scene, u poslednje vreme stizu i knjige. Ko se za nesto interesira moze doci do podataka. Kroz sluzbene medije se polako probija i kulturna razmjena, ali alternativna nevladina scena je razvila brojne kanale komunikacije. Radimo i na nekim zajednickim projektima. Za Beogradski krug sam skoro pisala tekst za zajednicku knjigu koja ce izaci u SAD, sa Zaranom Papic sam prosle godine bila na konferenciji na Islandu, mnogo prije nego su tamo stigle nase vlade... Znam sta se objavljuje na Zenskim studijima, sta objavljuje zensko izdavastvo u Beogradu. Pretpostavljam da i vi znate sta se radi kod nas. Kod vas je bitno bolje izdavastvo.

Preporuci jednu od zenskih knjiga objavljenih skoro u Zagrebu.
- "Aktivistkinje". Knjigu su izdale Zenske studije u redakciji Biljane Kasic. Sudjelovale su studentice Zenskih studija koje su intervjuirale aktivistice. Istrazivana je memorija aktivistica - kako su dozivljavale gradnju civilnog drustva, svoj nacin bivanja u grupi, svoje osobne dileme grupa-pojedinka. Knjiga je zanimljivo stivo o vremenu i mogucnostima koje imamo na raspolaganju.

Sta ti osobno radis?
- Privela sam kraju rad na magistarskoj tezi koja se bavi time kako je doslo do promjene u tretmanu ratnih zlocina protiv zena u medjunarodnom humanitarnom pravu nakon ratova u Jugoslaviji i Ruandi. Konacno je ratno nasilje protiv zena, ratna silovanja pre svega, priznato kao zlocin protiv covecnosti. Prvi put je zlocin protiv zena dobio status zlocina, jer je do skoro tretiran kao nasilje nad nacijom, nad verskom grupom... Same za sebe zene u medjunarodnom ratnom pravu nisu postojale. Smatram da je zasluga svih nas koje smo se ratnim silovanjima i nasiljem protiv zena bavile da su ovi delikti imenovani i inkriminisani kao specificni zlocini.
Nadezda Radovic

VIKEND subota-nedelja, 23-24. februar 2002.