 VIKEND
subota-nedelja, 18-19. januar 2003.
|
| DRUSTVO |
Kako su optuzeni i odbrana pokusali u Hagu da opravdaju zlocine silovanja
Naucni dokazi o erektivnoj nesposobnosti
Vrhovni sud Medjunarodnog tribunala u Hagu za ratne zlocine pocinjene u ratovima u bivsoj Jugoslaviji osudio je 12. juna 2002. trojicu muskaraca srpske nacionalnosti (Kunarac, Kovac, Vukovic) za seksualno nasilje nad zenama muslimanske nacionalnosti. Njih trojica proglaseni su ratnim zlocincima i kaznjeni zatvorom od 28, 20 i 12 godina, a u obrazlozenju presude na 127 stranica stoji da su osudjeni zbog seksualnog zlostavljanja 105 zena 1992. u Foci. Zbog silovanja, mucenja i drzanja 105 zena u uslovima ropstva osudjeni su za zlocin protiv humanosti i krsenje obicaja i zakona rata. Prva presuda doneta je februara 2001, pa je nakon toga slucaj vracen Vrhovnom sudu, ali u ponovljenom procesu pred Vrhovnim sudom Haskog tribunala nijedna tacka optuzbe nije oborena. Dakle, KRIVI SU ZA SISTEMATSKO SEKSUALNO NASILJE NAD ZENAMA. Za medjunarodno pravo ovo je istorijska presuda.
Po prvi put u istoriji muskarci se kaznjavaju za sistematsko seksualno nasilje u uslovima ropstva - oblik zlocina protiv humanosti koji je uprkos tome sto je postojao oduvek u mnogim ratovima do sada po pravilu prolazio nekaznjen.
Feministicke teoreticarke su u poslednjih deset godina pokazale da je silovanje u ratu pojava poznata iz svih ratova. Medjutim ni ratni sud u Nirnbergu protiv vlade Nemacke za zlocine pocinjene u Drugom svetskom ratu, ni ratni sud u Tokiju (Medjunarodni vojni tribunal za Daleki istok) nisu sudili za zlocin silovanja u ratu iako je dokazni materijal postojao. Sve do rata u Bosni i Hercegovini, kada su mediji leta 1992. objavili da su srpski vojnici silovali vise hiljada zena hrvatske i bosnjacke nacionalnosti - silovanje u ratu nije bilo javna cinjenica, vec javno cutanje. Nakon ove medijske kampanje feministicke pravnice i advokatkinje su iskoristile prisutnost teme silovanja u ratu u javnosti i pocele da vrse pritisak na medjunarodne institucije da razviju svest o rodnom zlocinu (gender crime).
Rezultat toga rada je da statut Medjunarodnog suda za ratne zlocine u Jugoslaviji, (ICTY) od 1993, definise silovanje u ratu kao ratni zlocin i zlocin protiv humanosti. Nakon toga, statut Medjunarodnog krivicnog suda (ICC), usvojen 1998. u Rimu, definise cetiri zlocina protiv zena kao ratni zlocin: silovanje u ratu, seksualno ropstvo, prisilnu trudnocu i prisilnu prostituciju.
Medjunarodni krivicni sud za Ruandu je 1998. osudio bivseg majora Zan Pol Akajesu na dozivotnu robiju (tri dozivotne kazne) za genocid i zlocine protiv humanosti, za zlocine silovanja i podsticanja seksualnog nasilja. Haski sud za bivsu Jugoslaviju medju 100 podignutih optuznica ima vise od 20 u kojima su okrivljeni optuzeni, izmedju ostalog, i za silovanje u ratu. Prvi osudjeni za silovanje u ratu kao zlocin protiv humanosti pred Haskim sudom su bili Tadic i Furundzija (slucaj "Lasvanska dolina"). Slobodana Milosevica u sve tri optuznice sud tereti, izmedju ostalog, za odgovornost za silovanje u ratu.
|
| FOCANSKA TRAGEDIJA |
|
Srpski vojnici upadali su u kuce muslimanskih porodica, odvajali zene od muskaraca, devojke za silovanje, a muskarce za prisilni rad. Muskarce su odvodili u Kazneno-popravni dom (KPD) u Foci. Dokumenti izjava svedoka pred Haskim sudom beleze da su u KP domu, od aprila 1992. do oktobra 1994, bili zatoceni civili muslimanske nacionalnosti, od 16 do 80 godina. Tu su bili zatvoreni samo zbog svoje nacionalnosti i pola, njih oko 760. Sudjenje za zlocine u KP domu jos nije zavrseno. U optuznici "Slucaj Krnojelac" pise: "...komandujuci je podvrgavao muskarce muslimanske i druge nesrpske nacionalnosti zatvaranju, ponavljanom mucenju, prebijanju do smrti, prisilnom radu i nehumanim uslovima u KP domu.
Na osnovu individualne krivicne odgovornosti tereti se za dela: mucenje, ubistva, ropstva, proganjanja na politickoj, rasnoj i verskoj osnovi - krsenjem zakona obicaja rata, i zlocina protiv humanosti.
Prilikom upada u kuce vojnici su odvajali mlade zene i prisilno ih odvodili u "prihvatno mesto" Buk Bijela, naselje nekih desetak kilometara van Foce. Tu su ih prvo silovali. Odatle su ih prebacivali u focansku gimnaziju u centru grada, i u sportsku halu Partizan. Gimnazija i hala su ubrzo postali logori za silovanje. Optuznica belezi da je tu, u nehumanim uslovima, 105 zena bilo zakljucano i sistematski silovano od aprila do sredine avgusta 1992, a neke do januara 1993. U optuznici jos stoji da je silovanje bilo deo "etnickog ciscenja" kao organizovanog i planiranog sistema i politike bosanskih srpskih vlasti da etnicki ociste focansku regiju od nesrba.
Za par meseci spaljene su skoro sve muslimanske kuce, a 1. avgusta 2002. je srusena Aladza dzamija. To je i simbolicno znacilo kraj Muslimanima u Foci. U gradicu vise nije bilo ljudi sa muslimanskim imenima, osim pet-sest starijih. U januaru 1994. Foca je preimenovana u Srbinje, i sada je deo Republike Srpske.
Od 105 identifikovanih zena zrtava seksualnog ropstva u Foci, njih 16 je izaslo na Haski sud da svedoci. Imale su hrabrosti da govore o mucenju, ponizavajucim pogledima, udarcima, upadima. Uprkos pretnji, strahu, sramoti kojom su obelezene, izasle su iz cutanja i rekle su da su bile silovane oralno, vaginalno i analano, vise puta, pet puta, dvadeset puta, ne znaju tacno koliko puta, da su bile sistematski zastrasivane pretnjama da ce im odseci dojke, da ce "piti krv svoje dece", da ce od sada "radjati srpske bebe, i da nece vise biti Muslimana u Foci". Rekle su da su im muskarci iscrtavali srpske simbole perorezima na kozi, da su ih silovali i psovali, silovali i pljuvali, "kao divlje zveri", da su im izbacivali spermu na lice dok su se ostali smejali, sedeci na sofi, muskarci to rade grupno.
Rekle su da su bacali zene od jednog zida do drugog, sa podsmehom, krvavih ruku, rekle su da su im ovi muskarci trazili da se skinu i igraju za njih na stolu, dok su one drhtale od straha, a oni pili rakiju, pusili, slusali srpsku muziku i smejali se. Sve vreme u uniformi. Rekle su da su im cepali suknje i ponizavali ih, kezili im se u lice, da su vadili pistolje, bajonete, masinke, nozeve da bi ih zatrasili. Svedokinja FWS-190 je imala 16 godina kada su je prvi dan hapsenja silovali, rekla je da se vise ne seca sta se posle prvog dogodilo, jer je posle bio drugi pa treci. Svedokinja FWS-191 je bila silovana vise od dvadeset puta u periodu od avgusta do septembra 1992. U uvodnom tekstu optuznice pise da su zene bile sve vreme zakljucane, sa malo starog hleba, bez kupatila, bez vode, i da su odredjene zene ponekad dovodjene u stanove silovatelja, i tamo bile mucene. U decembru 1992.
tri zene su bile prodate crnogorskim vojnicima za 200 do 500 DM. (Svaka rec iz gornjeg pasusa moze se naci na internet web sajtu, u zapisima sa sudjenja: www.un.org/icty)
Posledice su teske traume, suicidalne ideje, ostecenja polnih organa, histeroktomije i mnoge bolesti. Nekoliko nevladinih organizacija u BiH, jedna u SRJ i nekoliko u Nemackoj su pratile neke od zena i imale uvid u njihovo stanje.
|
| FRAJERI IZ NASE ULICE |
|
Jedan od trojice optuzenih branio se tezom da Muslimanka, kljucna svedokinja FWS-87, nije bila silovana, nego je zapravo bila njegova devojka. Sud je uzeo njegovu odbranu kao otezavajucu okolnost, "jer ponizava svedokinju". Drugi se branio tezom da su bila njih trojica sa istim imenom u telefonskom imeniku Foce, i da svedokinje nisu znale o kome od te trojice one govore! Treci - Zoran Vukovic - branio se tezom da je pao sa drveta i da "najmanje tri nedelje nije bio sposoban za erekciju". G. Vukovic je doneo potvrdu iz bolnice o povredi testisa. Onda je ekipa poznatih advokata, lekara i eksperata iz Beograda dokazivala njegov alibi, dva dana je dokazivala tezu o njegovim skrotumima, cistama, ejakulativnim mogucnostima. Jedan od njih, eskpert svedok za forenzicku medicinu, profesor dr Dusan Dunjic, na sudu je davao naucne dokaze o erektivnim nesposobnostima Vukovica.
Ovaj profesor Univerziteta u Beogradu je izmedju ostalog u Haskoj sudnici 12. septembra 2000. izjavio da "svaka normalna zdrava zena moze lako da izbegne seksualni odnos" i posle toga istorijsku recenicu koja se u feministickim udzbenicima citira kao eklatantni primer mizoginije - mrznje prema zenama: "Polovina zena koje prijave da su bile silovane, zeli da uceni muskarce". Ova odbrana, zasnovana na beskrajnom cinizmu i preziru prema zenama, nije bila uspesna: sud nije umanjio nijednu od tri kazne.
|
| SOLIDARNOST SA ZLOCINCIMA |
|
Na ovom istorijskom sudjenju za silovanja u Foci koje je trajalo 58 dana pojavili su se advokati iz Beograda: Slavisa Prodanovic, Momir Kolesar, Vladimir Rajic, Maja Pilipovic, Goran Jovanovic, Jelena Lopacic, zatim eksperti koji su dosli na zahtev odbrane, kao sto je dr Aleksandar Jovanovic iz Instituta za psihijatriju Klinickog centra u Beogradu, i mnogi drugi. Dr Stanko Bejatovic, na primer, profesor pravnih nauka, izmedju ostalog je davao naucne dokaze kako statisticki podaci govore da ima malo osudjenih za kaznu silovanja u bivsoj Jugoslaviji, kako je najveca kazna do 15 godina, i da je 1990. osamdeset odsto osudjenih na silovanje dobilo kazne zatvora do tri godine.
Da, na zalost, to su bili podaci - zenski pokret je ove cinjenice koristio da pokaze neefikasnost drzave u sankcionisanju seksualnog nasilja nad zenama, dok Bejatovic iste cinjenice koristi da argumentuje kako to i nije tako ozbiljan zlocin, da bi pokusao da dokaze nevinost optuzenih Srba za ratne zlocine.
Istog dana kad i dr Dunjic (12. 9. 2000), u Haskoj sudnici se pojavila i dr sci Sanda Raskovic Ivic, psihijatarka i psihoterapeutkinja, doktorka (PhD), specijalizovana za traume silovanih zena, u ulozi ekspertkinje odbrane. Njena funkcija je bila da kao strucno lice u radu sa traumatiziranim zenama da objasnjenje kolike su psiholoske posledice silovanja u ratu na zene.
Ona je kao eskert-svedokinja na kraju svog izlaganja izjavila: "Nisam bila u stanju da pronadjem teske posledice koje bi se ocekivale od dogadjaja koje su svedokinje opisale. Quid non es in actus non es in mundo, dakle ono sto nije zapisano u medicini, nije se ni dogodilo." U slobodnom prevodu to bi znacilo s obzirom na to da svedokinje nisu imale medicinsku dokumentaciju o psihijatrijskim tretmanima lecenja posttraumatskog sindroma silovanja - dakle, nisu ni bile silovane.
Sta se dakle dogodilo, njena izjava je minimalizovala traume silovanih zena muslimanske nacionalnosti, cime je ona posredno stala u odbranu trojice optuzenih Srba. Nacionalna solidarnost u patrijarhalnom sistemu uvek ima vecu vrednost od svih izjava njegovih zrtava. Dakle, nismo se iznenadile.
I pored pazljivo sistematizovane odbrane, ekipe "strucnjaka" iz Srbije, sati utrosenih na dokazivanje falsifikovane stvarnosti - trojici optuzenih su kazne potvrdjene. Od 10. decembra 2002. su razmesteni u zatvore u Norveskoj i Nemackoj. Medjunarodni Haski sud je napravio veliki korak u identifikovanju i kaznjavanju seksualnog nasilja. Silovanje u ratu je zlocin, a ne "uteha ratnicima". Od proleca ove godine u Srbiji i silovanje u braku je zlocin, a ne "bracna duznost".
Lepa Mladjenovic
| VIKEND subota-nedelja, 18-19. januar 2003. |