Kad zapeva premijer

Žao mi je što nije tu Žarana Papić, ona bi znala da nam kaže šta nam se to dogodilo one noći sa premijerom. U jednom od njenih poslednjih ne završenih tekstova ona posmatra turbo-folk u okviru šibicarskog fašizma u Srbiji. Tekst je nedavno objavljen u zborniku «Gender and Identity», i nekako sa tugom mislim kako nismo završili priču koja je odavno trebala biti završena. Sada samo možemo da govorimo o odgovornosti. Da li je umetnik odgovoran za svoju umetnost? Ovo je pitanje koje se iznova ponavlja nakon Holokausta. I na ovoj tački se svi mi koji postmodernistički mislimo lomimo...

Postoje razna tumačenja, mnogi autori i autorke pišu..., ali na kraju se dileme svedu na pitanje da li smo mi kao profesionalke odgovorne? Nedavno sam slušala na radiju istorijski prikaz o fado muzici, o tome kako je fado muzika u osnovi muzika o ljubavi, ali u jednom momentu portugalske istorije, fado muzika je upotrebljena kao zvanična muzika fašističkog režima u Lisabonu... setite se Vima Vendersa i njegove «Lisabonaske priče»... a danas, kada odete u Lisabon, kao obična turistkinja možete uživati u toj istoj muzici u brojnim specializovanim kafeima... i onda se nekima od nas nužno nameće pitanje krivice, odgovornosti i tranzicione pravde u mnogim zemljama Evrope. Kako su ti drugi narodi Evrope izašli na kraj sa svojom mučnom prošlošću.

Kako se suočiti sa stidom... o kom mi moralu govorimo? Ako bilo kog u Srbiji pitate čega se najviše stidi, većina ljudi odgovaraju: korupcije, laži, sexa, ... , siromaštava, ili naprosto ne odgovaraju... pocrvene, slegnu ramenima... nastave dalje. Neki se ne stide.

I tako, u lokal-novogodišnjoj noći... Ceca peva, Bora peva, Bećković peva, Velja peva, Dodik peva, Koštunica peva.. ali i peva Sanda Rašković Ivić... e, od nje me je najviše stid. Sramota me je, kad god je vidim na televiziji sa svim njenim odevnim kompletom, stid me je... sramota me je... jer znam da je ona imala priliku da osudi zločin, ali ona to nije uradila. Ona koja je po profesiji psihijatarka, ima tu funkciju sa moći da koordinira životima tolikih ljudi, u kritičnom trenutku kada je imala priliku da bira odanost naciji ili odanost pravdi, izabrala je ovo prvo. U ulozi ekspert-svedokinje, 12. 9. 2000 u Haškom sudu je stala na stranu četiri muškarca ratna zločinca Srba, a protiv žena silovanih u ratu — ne Srpkinja.

To je ta prelomna tačka kada se mi etički pitamo, uzimamo u obzir svoju profesuju, krijemo se iza nje, a odlučujemo kao ljudska bića.

Priredile i napisale Jelena Miletić i Lepa Mlađenović