 DIJALOG
ponedeljak, 13. mart 2000.
|
| LICNI STAV | Lepa Mladjenovic |
 |
 |
Zudnja za zenskim aktivizmom
Buka slobodnog daha
U subotu sam se vracala iz Kikinde. Autobus je bio pun i ljudi su stajali u prolazu, a ja sam zmurila i mislila o ovom tekstu. Uspela sam da osetim sebe u toj autobuskoj guzvi. Da, ja sam aktivistkinja koja se trenutno prebacuje sa jednog mesta na drugo. Mislila sam, da li sve aktivistkinje sveta putuju? Da stignu i do one poslednje zene u najzabacenijem mestu. Da podstaknu zene da cuju jedna drugu. Vracala sam se iz zenske grupe ZAR. Tamo smo imale radionicu o zenskoj solidarnosti i patrijarhatu. To je prva tema ovog teksta, zenski aktivizam i zenska solidarnost.
Zenska solidarnost je odluka da slusamo, cujemo i razumemo Drugu. Odatle pocinjemo, od politike ne-iskljucivanja: razumeti drugu onako kako ona razume sebe, kako interpretira sebe sa svojim vrednostima i sudovima. Ako smo odlucile da budemo solidarne - na nama je da stvaramo uslove da zena moze da pusti svoju pricu da izadje napolje, svojim recima i svojim tonom. Nasa inicijativa solidarnosti znaci da drugu zenu gledamo tako da nam ona veruje, da je slusamo tako da nam ona moze reci, da govorimo tako da je ne dodirujemo iznutra gde je boli, da cutimo tako da ona oseti kako govorimo, a nista o njoj nismo rekle. Da smo tu. Sve smo uzele sto nam je dala, a njoj je ostalo vise. Ko ce je razumeti ako ne mi? Ko ce razumeti zenu koja se dvanaesti put vraca nasilniku koji ce joj sledeceg dana iskrvariti glavu i iscepati licnu kartu, a to je sve vec vise puta prosla?
Ko ce razumeti nervozu jedne zene koja se u arhitektonskom birou peti put suprotstavila sefu, a on ju je opet izbacio van? Ko ce razumeti zenu za kasom u C-market radnji kojoj je tesko izmamiti osmeh, jer je radila ekstra za Novu godinu i nije dobila obecani dodatak za rad, prevario ju je sistem, a kod kuce su je cekali neoguljeni krompiri, deca koja traze cokoladu i brdo vesa? Pritom, nismo je nijednom osudile, presudile, optuzile, nismo je vrednovale ni dijagnosticirale. Nismo joj dale savet kako da zivi. Ne moramo se s njom sloziti, ali je vazno ne uvuci ni sebe ni nju u ciklus okrivljavanja i obelezavanja. To nam rade mame tate i psihijatri i uciteljice i komsije i novine i istorija. I piramide stoje u pustinji kao ikona potlacivanja i ne-solidarnosti. Bio je jedan muskarac na vrhu i on je naredio da se kamenje poredja tako da na vrhu bude samo jedan kamen, samo on.
Onda su bili robovlasnici koji su tlacili druge muskarce i drugi muskarci su tlacili druge muskarce, jos uvek one ispod njih, onda su ispod svih muskaraca bile zene. Robovi i robovlasnici su odlazili kuci i tlacili svoje zene, tukli ih, silovali, neki manje neki vise, neki su samo cutali i nista nisu govorili. Nijedan nije bio solidaran sa svojom zenom. Nikada nije znao sta je to, jer nikada nije cuo sta ona govori. Nije imao instrument slusanja, njegove usi cuju samo glasove odozgo. Jer je on jedan kamen u hijerarhiji, a ona je jedan sasvim dole, kamen u temelju kojeg niko ne cuje ne vidi ne razume. A ako se pozali, onda ce joj ona druga do nje reci: -Pa sto si pala tako nisko, izadji! A iznad nje i oko nje hiljade i hiljade drugog kamenja kojima ona treba takva nevidljiva i bez reci.
Zenska solidarnost pocinje upoznavanjem sebe. To je proces. Patrijarhat od nas zena trazi da sebe ne volimo, da minimalizujemo svoju vrednost. Zato je vazno da imenujemo svoja osecanja i svoja iskustva da bi mogle da prepoznamo druga, da naucimo da vidimo svoju bol i radost kao emociju, komunikaciju, istorijski kontekst - da bi mogle da ih menjamo. Da prepoznamo svoj licni i politicki cin u drzavi koja nas izostavlja.
Jedna od tehnika patrijarhata koja treba da nas onemoguci da upoznamo Drugu je prosudjivanje i dijagnosticiranje. Propisano je da zene prosudjuju oni iznad njih, muskarci, a da one presudjuju drugima, zenama i deci. Sve poslovice, literarna remek-dela, opere, spomenici, svi oni isto tako osudjuju i kvalifikuju zene, jedne su "lepe" jer nose najlon carape, druge su "vredne" jer ne spavaju nego "rano rane", trece su "lake" jer vole da uzivaju, pete su "sebicne" jer nece nasilje. Tako se nase mesto u sistemu obrce oko istog, i mi stojimo.
|
Nije slucajno da patrijarhat trazi od zena da, izmedju ostalog, daju savete. Tako se ne cuje druga, tako se ostaje unutar istog, tako se perpetuira hijerarhija i submisivnost. Medicinske institucije su sagradjene na savetima, onda psihijatrijske, porodice kao institucije isto tako. Saveti su iskazi patroniziranja i hijerarhije. Zene su ionako oduvek morale da slusaju naredbe i nikada da ne kazu NE. Davanje saveta: Sta je tu novo u patrijarhatu - nista. Zene daju savete zenama, to su ih naucili da rade deci jer tako im se cini da imaju moc i da su korisne. Patrijarhat je osmislio da je jedna od retkih koristi zena, sem materinstva, da daju savete zenama i deci i tako osmisle svoju egzistenciju na svetu. Tako nas je patrijarhat jos jednom prevario i jos jednom nam dao ulogu koja ima privid bica koji je aktivan.
Dakle, nema ni bica ni subjekta vec nalog da se "onima iznad nas" saveti ne smeju davati. Jednog dana je u Autonomni zenski centar protiv seksualnog nasilja gde radim dosla zena koja trpi nasilje. Izmedju ostalog je rekla da je njen muz nasilnik odrastao u mitu o svom ocu nasilniku koji je jednog dana za vecerom sa gostima, kada je njegova zena komentarisala ‘Nemoj toliko da pijes‘, uzeo njenu ruku, stavio je na ivicu stola i pred svima prelomio svojom dlanom.
Davanje i potreba za savetima je zenska konstrukcija patrijarhata da bi se odrzao muski ciklus moci, da bi se obnovila hijerarhija. Stavi sal, pojedi supu, deci trebaju bioloski ocevi, strpaj je u ludnicu. Ali, ako uspemo da se otresemo piramide, feministkinje veruju da vecina zena ne zele savete, one hoce podrsku. Podrska nije savet, nego verovanje da druga ima svoje bice, da druga moze. Da sam ja tu da je pitam kako je, da imam u nju poverenje. Da imam poverenje u sebe. Da sam tu da je slusam jer verujem u njeno iskustvo, da joj ispicam svoje. Ne moram se sloziti sa njom. Mogu pokusati da razumem iz koje klasne, nacionalne i polne politike dozivljaja ona dolazi.
Zene u Sigurnoj zenskoj kuci za zene koje su prezivele musko nasilje, jos davnih godina zenskog pokreta napisale su na vratima: "Ako hoces da mi pomognes, onda se vrati odakle si dosla, ako hoces da jedan deo tvog i mog zivota provedemo zajedno onda si dobrodosla". Pomoc nije podrska, a na odluci o podrsci se zasniva zenski aktivizam.
Zenski aktivizam ucestvuje u trenutku zivota Druge. Tako Druga nije sama, makar na momenat, ima svedokinje. Nije sama kad nam iz opsednutog grada napise pismo, kada joj posaljemo paket, kad predjemo tri granice da vidimo sta radi, zabelezimo zlocin koji je prezivela. Zlocin njenog muza ili zlocin drzave. Ako u patrijarhat nije upisano da je zensko iskustvo vredno slusanja, onda nam je potrebno da imamo svedokinje, svedokinje zivota u kome se neprestano otimamo od piramide koja nam je udelila mesto u svom prasnjavom mracnom temelju - i svedokinje zivota nase zudnje da letimo. Solidarnost je nasa otvorenost da cujemo, jer to znaci da jedna zena nije ostala sama, da ja nisam sama, da smo mi svedocanstvo njene ljubavi ili njenog bola i da je patrijarhat, znaci, vec nakrnjen. Ako oseti da nije izolovana imace vise snage da bude odgovorna za sebe u odnosu na druge, a tako se menja drzava.
Zudnja za aktivizmom i solidarnost se obrcu oko jos jednog principa: da su iskustva svih zena jednako vredna. To znaci da ni tonom, ni pogledom, ni poslovicom necemo iskljuciti nijednu zenu samo zato sto je "zena sa malo skole, sa malo novca, sa malo ljubavi, sa malo bele koze, sa malo godina". Dakle, "malo" nece postojati jer se nece meriti u odnosu na nas, bele feministkinje sa platama ne vladinih organizacija i fakultetima bivse SFRJ, sa muzevima u kravatama, sa imenima nacije koja vodi vlast u zemlji. Stalno ispocetka pokusavacemo da ne dajemo vrednosne sudove nasim razlikama. Ali cemo znati da drustvo neprekidno vrednuje svaku cinjenicu zivota, i da to utice na nase emocije, tok misli, nase psihicko i mentalno zdravlje. Ovaj princip zenskog aktivizma je osnova nase zudnje. Mi zudimo da menjamo odnose u drustvu tako da ne bude podredjivanja, a to vec radimo sada.
Aktivistkinje, a tako ih ja zamisljam, to su one koje veruju da je iskustvo svake zene jednako vredno. I upravo zbog toga one mogu da putuju i truckaju se od jednog do drugog malog i velikog mesta, da sretnu jos pet zena, jos jedanaest zena, da sednu u krug i da razmenjuju iskustva. Veruju da kroz slusanje iskustva druge mogu da pocnu da pucaju konci patrijarhata koji su nam proboli jezik i telo i glavu. Veruju da iskustvo druge, slicno i razlicito, moze da olaksa proces da moje iskustvo izadje napolje, da ga se oslobodim da mogu da mislim o sebi svoja i da odlucujem sama. U Nepalu, nakon dve godine podrske male zenske grupe stigla je vest: Jedna zena u grupi je odlucila da prekine zaruke i da se ne uda za muskarca koga su joj odredili u selu. To je zudnja aktivistkinje u Beogradu, ona se obraduje kada procita vest o cinu snage jedne zene u Nepalu.
Poznato joj je koliko rada svih nas je potrebno da jedna zena odluci da izadje iz nasilja, da se razvede, da kaze NE u okolini gde je kamenje oko nje i nigde solidarnosti, samo igle koje je vracaju na staro. U Nepalu je problem miraz, u Kikindi je problem zimnica. Kako da odbije, kako da ne pravi zimnicu ako muz trazi, a i njene majke, komsinice, bake, zenske novine - sve one su vec napravile zimnicu! Muz je zakon.
Nastavlja se
| DIJALOG ponedeljak, 13. mart 2000. |